Душан Крцуновић: Симболика Успења

У навечерју празника Успења Пресвете Богородице у порти манастира Савина у Херцег Новом је одржана духовна академија посвећена том великом празнику који је и слава савинског манастира. Тим поводом је доц. др Душан Крцуновић са Филозофског факултета у Никшићу одржаво бесједу “Симболика Успења”. У програму су учествовали црквени хорови и дјеца која су рецитовала стихове. Програм духовне академије одржан је у оквиру осме по реду манифестације “Трг од ћирилице” као и Српског културно просвјетног друштва “Просвјета” из Херцег Новог. Духовну акадмију је благословио владика Јужноамерички Кирило, а међу високим гостима били су градоначелник Херцег Новог Стеван Катић, конзул Републике Србије у Црној Гори Зоран Дојчиновић и представник исламске вјерске заједнице.

Бесједу доц. др Душана Крцуновића преносимо у цјелости:

Симболика Успења

Православно хришћанство баштини мари­јанску циви­лизацију која је настала у периоду византијског царства и у чијем систему духовних вриједности средишње мјесто заузима Богородица. Најближе потврде нам је то што нас у било ком право­сл­а­в­­ном храму прво на улазу „уграбе“ очи иконе Богородице, или то што се један сабор у Горском Вијенцу – у коме народно коло пјева о косовској драми и његовом јуначком аманету – одиграо на празник Мале Госпојине који је и слава Цетињског манастира… Напокон, Велика Госпојина је слава Манастира Савина. Све су то пока­затељи припад­ности маријанској цивилизацији.

Праз­ник Ус­пе­ња ни­је стандардна академска те­ма која би била везана за посебно тео­лошко уч­е­ње, већ спа­да у он­у врсту тема за које је речено да је о њима „те­шко гово­ри­ти, а још теже мислити“. О неизрецивој тајни и слави Успења свједоче црк­ве­на предања и ли­тургијски сла­во­слови у којима се сагледава његов свечовје­чан­с­­­ки смисао.

Славу и тајну тог великог празника на свој начин свједочи љепота Ман­ас­тира Савина који дје­лује као да је пре­са­ђен из све­то­горског „перивоја Прес­вете Бого­­родице“ на ово питомо мјесто из кога је израстао у праву маријанс­ку лу­ку спаса. Тај, мож­да ли­ч­ни утисак даје додатну интонацију јединстве­ном ма­риол­ошком искус­тву ко­је се мо­же до­­живјети у савинс­кој светињи по­ди­гнутој у славу Успења Бо­го­роди­це.

О самом значају празника Успења, или Велике Госпојине, којим се оби­љежава крај земаљског живота Богородице, говори то што се ова светко­вина оз­начава и као „Љетњи Васкрс“. Атмосфера тихе радости која обавија литур­гијско прос­лав­љање овог празника, једини је прим­јерен на­чин да се прис­тупи великој тајни Успења. Пребогата симбо­лика ко­ја је везана за Успење, једини је начин да се изрази тајна овог великог празника. Од тоналитета доживљаја ус­пењске тајне и од разу­мијевања његове симбо­лике, зависи наше разу­ми­јевање ве­ли­чанствене уло­ге Бого­ро­дице у историји, од којег зависи и наше само­разу­ми­јевање.

Утолико је за нас важна симболика која је садржана већ и у томе што но­ва црквена година почиње празником рођења Прес­вете Бо­городице, а завр­шава њеном смрћу (Усну­ћем) и Успењем, као последњим и највећим праз­ни­ком у години. На тај на­чин, црквена година литургијски сажима прене­по­рочни живот Бого­родице, али сажима и свеу­купност нашег живота. То значи да је прича о Бого­родици уједно и прича о нама самима. Њена улога у драми чо­вјековог спасења пос­тала је свечовје­чанска норма, архетип и највише мје­рило људског живљења.

Мајка Божија је прво људско биће које је достигло циљ који је чов­јеку по­­с­тављен Ова­плоћењем, зато што је она једина сачувала интегритет Бо­ж­ијег лика у човјеку. Успење је догађај који то потврђује и уједно пројав­љује вас­крсење и обожење људске личности. Цјеловити прео­бражај људске приро­де представља божански идеал који је Богородица прва и у потпуности оства­рила. Њеним спокојним Уснућем и Успењем човјек је прешао праг између старог и новог, вре­мена и вјечности, пролазности и непролазности… Тиме је назначен смисао празника Успења: да је Божија замисао о човјеку достижна и остварива. Она која је „шира од Небеса“ је то показала на свом примјеру, др­жећи Ријеч коју је Бог дао човјеку, овапло­тивши своју Ријеч.

Будући да је Успење Богородице симбол највеће афирмације човј­еш­тва, да је оно симбол обнављања љепоте човјекове изворне боголикости, до­с­то­­јанства и слободе коју идеја боголикости подразумијева, савремени право­слав­ни богослови с пуним правом говоре о „мари­олошком хуманизму“.

У времену у коме непрекидно слушамо тираде о људским правима и слободама, о еманципацији и достојанству, о убрзаном развоју и про­гресу, идеја мариолошког хуманизма је акту­елна и поучна. Та идеја је важна за оне који тра­гају за вриједносном оријентацијом и ослонцем у савременом сви­јету ко­ји је широм отворио врата нихилизму, и то у име једног извито­переног сх­ватања сло­боде које у себи крије потенцијал за деструкцију.

С тим у вези, гласовити богослов Александар Шмеман уо­чио је да савремени сви­јет вјерује у два поларно супротстављена схватања човјека. С једне стране су науке које потенцирају човјекову услов­љеност, зависност и ограниченост природом и њеним законима. Тиме савремене науке до­во­де у питање човје­ко­ву слободу и способност само­одређ­ења, али истовремено подстичу вјеру у свемоћ тех­но­логије. С друге стра­не, живимо у једној човјеко­­центричној кул­тури која је заснована на уздизању и апсолутизо­вању човјекових слобода и пр­а­ва, уз истовремено одбацивање мо­ралних и духовних вриједности у који­ма се исказују аспекти достојанства чов­јекове боголикости.

Сва тра­гика ових опречних и једностраних схватања састоји се у томе што чо­вјек себе узноси наративима о нео­граниченим правима и сло­бо­да­­ма, иа­ко остаје безнадежно заробљен у своју при­роду чија ограничења не може да превазиђе. Његови индивидуални и колективни снови о правима и сло­бодама, о ис­пу­њењу и срећи ос­тају ис­празни и бесмислени, тим прије што се у ери научно-техно­лош­ког раз­воја „поправ­љање“ недостатака човјекове природе повјерава био­тех­но­­­ло­ги­ји. Антрополошки експеримент тзв. трансху­манизма могао би да обистини фројдовско схватање човјека као „Бога са протезма“.

Православни одговор на апсурдни сукоб између човје­кове условље­нос­ти природом и човјекових захтјева за слободом садржан је у симболици Ус­пења. Пре­ма рије­чи­ма Калис­тоса Вера, Бого­ро­дица је „врхунски примјер синер­гије или сарадње између бо­жанске сврхе и људске слободе“. За разлику од савременог егоцент­ричног и индиви­дуалистич­ког схватања сло­боде, мари­јанс­ка идеја сло­боде је синергијска, садејствена. Слобода је ре­ла­циони појам и подразумијева способност сусрета и одговор­ности за другог, само­одри­цање, саосјећајност, бригу и жртву за другог као темељима на који­ма почи­вају човје­ч­нос­т и људска заједница.

Успење као кулминација Богородичиног земаљског живота и прелаз у вјечни живот симболизује и истински смисао човјековог напретка. У духу тра­диционалне православне мариологије, једино кретање које има пуни сми­сао људског напретка јесте кретање људске историје од Еве до Бого­родице. Пос­­матрано из перспективе Успења, савремено схватање људског напретка, које је сведено само на економску и технолошку димензију, крајње је једно­страно и прије улива језу него што обећава нешто добро.

Мариолошку идеју човјековог развојног кретања које врхуни у Успењу, као крајњој инстанци човјековог прео­бражаја, савре­мена цивилизација је за­мијенила својом се­ку­­ла­­ри­зованом идејом „беско­начног“ напретка, чији сим­бол представ­ља фи­гура лета из хеленс­ког мита о Икару. У роману Успење и суно­врат Икара Гу­­бел­­кијана Борислав Пекић је искористио фигуру лета као свој главни књи­жевни мотив како би критички сагледао савремену стварност.

Амбициозни и пркосни покушаји побуне и под­вига главног јунака пу­тем виртуозних скокова, узлета и успења, завршавају се бол­ним падовима ко­ји су иронично оцијењени као „божанствени“, као „савршено несавр­шен­с­тво“. У ци­јелој тој фарси, наш писац указује на нешто што је блиско хриш­ћанској идеји човјека. „Несавршено савршенство“ човјекове природе у коју је утис­­н­ут лик Божији, претпостака је његовог преобра­жа­вања и усавршавања. Али, уко­лико се та човјеку прирођена тежња ка напредовању спро­води без ст­ва­ра­лач­ког учес­­твовања у духовним вриједностима и у складу са идеалом чов­је­кове бо­голикости, услиједиће болно сазна­ње о човјековом „савршеном не­савр­­шенс­тву“. Користећи архетипску фигуру човјекове жеље за узлетом у сло­­боду из заточеништва у лавиринту технолошког свијета, Пекић излаже пе­си­­­мистички поглед на аро­гантну ци­вилизацију која неумитно иде у суно­врат.

То је неминовност одвише људских планова, калкулација, страсти, бор­би за власт, надметања, конфликности и непопустљивости, који доми­ни­рају у нашем свијету. Али, из панорамске перс­пек­­тива Успења и духовних вријед­ности маријанског хуманизма, види се оно право лице човјека коме је бо­жан­с­ки план спасења намијенио једну незамисливо бољу судбину.

mitropolija.com

H αναδημοσίευση του παραπάνω άρθρου ή μέρους του επιτρέπεται μόνο αν αναφέρεται ως πηγή το ORTHODOXIANEWSAGENCY.GR με ενεργό σύνδεσμο στην εν λόγω καταχώρηση.

Ακολούθησε το ORTHODOXIANEWSAGENCY.gr στο Google News και μάθε πρώτος όλες τις ειδήσεις.